|
Piše: Vladimir Majstorović
“Nisam ni sanjao da ću otpuštanjem
67 ljudi na nacionalnoj televiziji, postati još
popularniji, posebno među mladom generacijom!”
Donald Tramp
Siguran sam da ste već svako od vas zna podatak Republičkog zavoda za
statistiku i Međunarodnog monetarnog fonda da u Srbiji dnevno otkaz
dobije 555 radnika. Takođe, da bi se stanje na tržištu rada vratilo na
vreme pre krize biće potrebno najmanje 7 godina. Plus, po stopi
nezaposlenosti smo najgori u Evropi. Od oktobra 2008. je izgubljeno
400.000 radnih mesta. Ali svi ti otpušteni nisu glavni junaci ovog
teksta. Njegovi glavni junaci su Donald Tramp i ljudi u firmama koji su
zaduženi da daju otkaze.
Donald Tramp, sigurno ne čita GM, ali je meni veoma
interesantan jer je postao svetski popularan kao neko ko hladnokrvno
deli otkaze. U ovom tekstu često ću ga citirati. Domaći direktori i
rukovodioci ljudskih resursa su zaslužili glavnu ulogu, jer oni su bili
ti koji su mesečno otpuštali oko 17.000 ljudi. Taj proces je očigledno
dobio svoj zamah i može se očekivati nova armija otpuštenih, tako da je
ovaj tekst stigao u pravo vreme kako bi im olakšao taj naporan posao.
Veliki broj njih lično poznajem i znam da nisu uživali u tom poslu. Kada
bih došao kod njih uvek bi mi u pola glasa rekli da su morali da smanje
troškove i da otpuste neke ljude. Jedna od njih mi je rekla da joj je
process kada je u 4 oka morala da otpusti 400 radnika fabrike bilo
najgore iskustvo u životu. Ona je vrsna pravnica i većinu tih ljudi je
lično poznavala. Šta je sve prošla sa njima poslednjih 20 godina, ali
strana kompanija je došla na naše tržište. Kupila je fabriku i ugasila
proizvodnju. Gde je tu logika? Pa naravno da je ima. Kompaniji je
potrebno novo tržište, a ne stara fabrika i radnici. Imaju oni i
proizvod i iskustvo i marketing. Njima ne treba fabrika. Inače ovo je
veoma čest slučaj, da kompanija ovlada tržištem tako što kupi domaću
kompaniju, ugasi njene brendove, a veoma često i čitavu proizvodnju.
Pitao sam je kako se spremila da daje sve te otkaze? “Kako sam znala i
umela.” Upravo to i jeste problem što se ti divni ljudi u ljudskim
resursima emotivno vežu za svoje kolege i onda u nekom trenutku treba da
ih “pošalju na gubilište!”
U ovom tekstu čućete nekoliko cakica, a kompletna
procedura „kako se daje otkaz“ deo je jednodnevnog treninga.
„Da, otpustio sam puno ljudi!
Generalno, volim da otpuštam ljude, jer je to uvek ljugav zadatak. Ali
otpustio sam pun ljudi!“ Donald Tramp.
Drugu priču sam čuo od žene koja je nova u telemarketingu
jedne banke. Danonoćno uči sve usluge, što nije baš jednostavno.
Uobičajeno banka ima između 150 i 250 različitih usluga i proizvoda. Mi
klijenti to ne moramo da znamo, ne moraju čak ni službenici banke koji
rade po 10 godina, ali ona u telemarketingu mora. I radi pod velikim
strahom od greške. U poslednjih mesec dana 8 ljudi je dobilo otkaz na
njenom spratu. Pitam je kako održava dobru komunikaciju na poslu? Kaže
mi da svakog dana broji sate i minute kada će posao biti gotov, a ona
krenuti u svoj “pravi” život. Veoma često radi i prekovremeno. Posao u
kol centru je izuzetno naporan i nigde u svetu ljudi ga ne rade po 8
sati dnevno. Ona ga radi i još veoma često ima i prekovremene sate.
Pitao sam je šta bi uradila u situaciji ako bi prekovremeni rad postao
konstantan. “Pa ništa, morala bih u to da prihvatim! Izdržavam
porodicu.” Njen odgovor me podstakao na nova pitanja: “A šta ako bi
konstantni prekovremeni rad trajao 10 sati?” “Prihvatila bih da radim!”
- bio je njen odgovor. “A ako bi trajao 12 sati?” “Morala bih da
prihvatim!” Da skratim priču, njen konačan odgovor je bio, „Ja bih sama
dala otkaz isključivo ako bi konstantni prkovremeni bio 14 sati!“ Ovo
pokazuje da je HR u toj banci “uradio svoj posao” prilikom testiranja
kadrova i izrade psihološkog profila. Našli su upravo ono što su i
tražili: Vredna, mirna, trpeljiva... koju možeš da gaziš koliko god je
potrebno a koja će sve to prihvatiti. Na kraju dovoljno je da joj
povećaš radno vreme na 14 sati dnevno i ona će sama otići. Samo me
interesuje šta bi trebalo da se desi da i ona posluša savet Donalda
Trampa koji kaže: „Kada te neko izazove, uzvrati mu. Budi snažan, budi
tvrd!“
Zaposleni mora nakon sastanka da ima jasnu sliku da je
dobio otkaz. Veoma često ljudi dobijaju informaciju „na kašičicu“.
Činjenica da svako od nas teško može da poveruje da se to baš njemu može
desiti samo utiče na moguću zbunjenost. Pogotovo jer ljudi u tim
trenucima selektivno čuju. Izrazi tipa „Moraću da razmislim“, „Biće
teško“, „Pomerićemo Vas“ samo ljudima daju lažnu nadu da možda ipak oni
neće biti ti koji će dobiti otkaz. Poznati su primeri da su ljudi nakon
razgovora na kome je rečeno da će biti „pomereni“, izašli sa idejom da
će dobiti drugi posao. Budite direktni i jasni u komunikaciji. Nemojte
prihvatati borbu i pravdanje da li ste vi dobar direktor ili niste.
Vratite lopticu na to da se sada radi o njima, a ne o vama. Neka
sastanak bude kratak. Ne zato što još toliko ljudi treba otpustiti, već
zato što sve ono što treba da se kaže staje u nekoliko kraćih pasusa.
A slušajte sada ovo: Žena radi kod
mobilnog operatora. Uspela je da magistrira sa temom o
telekomunikacijama, ali ni to nije garancija da će zadržati posao. Njen
šef ima višu školu i upravo je nju predvideo za odstrel. Na razgovoru
kod HR rukovodioca, dobila je pohvalu kao je ona odličan službenik.
Naravno HR joj je rekla da je apsolutno razume i da zna kako se ona
oseća. Ali je sada kriza i da neko mora da ode. Jeste da se njih dve
znaju već 5 godina i da ona perfektno govori i engleski i upravo zbog
toga za nju neće biti problema da nađe novi posao. Toliko ima inostranih
firmi kojima trebaju prevodioci! Da li prepoznajete koje sve greške je
uradila koleginica iz HR-a?
Ajmo redom:
Rečenice tipa „Ja znam kako se ti
osečaš!“ su nekorektne ali i netačne. Reći nekome da znaš kako se on
oseća u trenutku kada dobija otkaz je pokazivanje da sebe stavljamo na
prvo mesto pa tek onda osobu kojoj dajemo otkaz. Isto se postiže i sa
rečenicom „Ja ovo ne volim da radim!“ Osobu koja dobija otkaz baš briga
da li mi u tome uživamo ili ne. Netačno je jer mi koji nikada nismo
dobili otkaz ne znamo kako se neko ko je dobio otkaz zaista oseća.
Zamislite čoveka kome je cela porodica poginula i nekog ko mu kaže:
„Znam kako se osećaš!“
Sledeće, kakva je svrha davati
komplimente tipa „ti si odličan službenik“. Ovo je i najčešća greška.
Hiljadama godina žene su se navikle da „zašećere“ gorku pilulu
konstatacijama tipa: „Ti si mladić kojeg bi svaka devojka poželela,
ali...“ Pa ako je neko odličan službenik, što mu daješ otkaz? Čovek,
odnosno žena će samo dobiti zbunjujuću potvrdu da sve ono za šta je
smatrao da je dobro i društveno prihvatljivo, za njega nije korisno.
Koliko puta ste u životu pomislili: „Bolje da nisam slušao roditelje!“
Uradila je dosta i dobrih stvari. Pre
svega otkaz je dala u 4 oka. Mada veliki broj ljudi sugeriše da se otkaz
uvek daje u društvu još neke osobe, koja bi bila svedok. Ali ovde se
misli da je ipak korektno da se ljudima u lice kaže da su dobili otkaz.
Veliki broj ljudi od spomenutih 400.000 otkaz je dobilo pisanim putem.
Očigledno da su se pravnici vodili idejom da je sve urađeno po Zakonu,
sa sve poukom o pravnom leku. Ili ima još i gorih situacija, kada su
ljudi obavešteni e-mailom, odnosno telefonom. U vremenu savremenih
telekomunikacija samo je pitanje dana kada će neko dobiti otkaz putem
sms-a. Dajući nekome otkaz u direktnom razgovoru, makar mu iskazujemo
dužno poštovanje.
Tačno je da je koleginicu prethodno
upozorila da se može očekivati otkaz. Siguran sam da svako od nas shvata
da se vreme u kome se mi nalazimo idealno može predstaviti metaforom
igre muzičkih stolica koju smo igrali kao deca. Uvek je jedna manje
stolica od broja igrača. I samo je pitanje vremena kada ćemo mi ostati u
vazduhu i priključiti se onoj grupi od 554 kojima je danas sudnji dan.
Veliki broj ljudi do poslednjeg trenutka nije bio svestan šta im se
dešava. Znam firmu u kojoj je direktor prodaje ljudima u petak rekao da
tokom vikenda naprave plan prodaje za 2011. godinu, a u ponedeljak im
rekao da su svi oni dobili otkaz.
Nekada smo se divili filozofiji Akira
Morite koji je rekao da kompanija treba da deli i dobro i zlo sa svojim
zaposlenima. Danas su neki novi vetrovi koji kažu: „Nemojte se igrati
sudbinom kompanije, štiteći zaposlene koji nisu dovoljno profitabilni!“
Ili što bi rekao Donald Tramp: „Ponekad, gubeći bitku, shvatite da da
ste pronašli novi način da dobijete rat“ Mislim da je krajnje sebično od
otpuštenog radnika da ne shvata „širu sliku“ i da će njegovim
otpuštanjem kompanija ostvariti novi korak napred.
|
