Ako ti nećeš, ima ko hoće

Piše: Vladimir Majstorović

Sećam se jedne prezentacije na Ekonomskom fakultetu od pre desetak godina. Bila je o “srpskom lideru”. Duhovita, i sve u stilu emisije “Mile protiv tranzicije”, koja je tada bila veoma popularna. Sve staro ćemo prvo izvrću ruglu, a onda baciti, jer dolazimo mi japii. Mi koji trčimo uz stepenice sledeći našeg vođu, koga zovemo lider. A i svi mi, koji trčimo, nas 1000 koji smo takođe lideri. Dakle, ta podela je glasila: U Srbiji imao 3 vrste lidera. 1. Kameleon – rade u velikim kompanijama. Ima starijih, ali sve više i veoma mladih. Vole reč ”funkcija”. Poslušni su, ali u isto vreme veoma strogi. Lako se navikavaju. Imaju odličan odnos sa ljudima na vlasti. 2. “Turbo” – Mlađi ljudi, uglavnom privatnici. Velika želja za uspehom. Vešti su u brzom učenju i prilagođavanju. Imaju elemente preduzetničkog razmišljanja. Veoma često se nemoralno ponašaju. 3. Glava kuće – Ne razdvajaju kuću od firme. Vredni, iskreni i ekonomični. Donose moralne vrednosti iz porodice, običaje i veru. Tradicionalisti i teže prihvataju promene.

Šireći koučing u Srbiji i okolnim zemljama sve češće srećem još jednu vrstu direktora. Nazvao bi ih direktori predatori. Naravno po predatorskom kapitalizmu koji je na snazi u velikom broju zemalja sveta. Kao neko ko je usvojio koučing, kao najbolji stil rukovođenja, pre svega samim sobom, a onda i ljudima sa kojima radimo, želim da kažem da su direktori predatori pogubni za našu privredu.

Prvo ću reći kako izgleda razgovor sa jednim od njih, a onda ću reći i zbog čega je pogubno njihovo forsiranje. Dakle, tokom razgovora smo komentarisali postojeću ekonomsku havariju koja je u Srbiji i kako zaposleni reaguju na pripadajuće posledice. Inače, fabrika je inostrana i ovde u Srbiji je već 6 godina. U cilju diskrecije, recimo da se direktor zove Dragan. „Dragane, kaži mi kako uspevaš da motivišeš zaposlene u ovoj situaciji?“ „Pazi Vlado, nema tu šta da se motivišemo!? I oni i ja znamo da je kriza i da u Srbiji neće naći posao bolji od ovoga. Plata jeste mala, ali njihove komšije zarađuju ispod 10.000 dinara mesečno. Tako da su oni presrećni.“ „Hm,  a šta je glavna prednost koju oni imaju kod tebe u fabrici?“ „Plata je kod mene redovna. Svakog 5. u mesecu oni dobijaju platu. Ako 5. pada u subotu ili nedelju, onda se pomera na prvi sledeći radni dan. Ajde kaži mi, ko to još može da obezbedi ovde u zemlji Srbiji?“ „Svaka čast, Dragane, nego da li je tačno da su im plate iste sve ove godine?“ „Jeste, ali i oni i ja smo pre 6 godina potpisali kolike će biti plate. Vlado, jel sam ja kriv što je dinar devalvirao, plus što je inflacija u zemlji?“ „Naravno Dragane da nisi ti kriv! Samo me interesuje, ako te jedan radnik pre 6 godina koštao 300 €, a danas te košta 210 €, zašto im ne povećaš plate? Očigledno postoji prostor!“ „E Vlado, to ti povećavaj onima kod tebe! Ja odgovaram direktno strancima. I tu nema zezanja. Radnici većinom žive u prigradskim naseljima, tako da svako od njih ima i bašticu sa povrćem i pola hrane sami prozvode. Hranu imaju, a ovo što ovde zarade im je sasvim dovoljno.“ „Dobro, a kolika ti je fluktacija, s obzirom da im držiš istu platu, a sve je skočilo u poslednjih 6 godina.“ „Pa gde će oni Vlado da odu? Ovo kod mene nema nigde u Srbiji. Što se tiče inflacije i devalvacije, svi oni su prvi radni dan potpisali na koje uslove pristaju. A to je kod mene cementirano. Sami mi pričaju da je u jednom velikom sistemu, pre mesec dana svim zaposlenima, skinuto 1.000 dinara od markice za prevoz. Markica im je nešto preko 4.000 dinara, pa je ušteda za kompaniju velika, a njima ništa ne znači da daju 1.000 din iz svog džepa, sada kada je kriza! E toga kod mene nema. Ja im dođem ko majka.“ Siguran sam da sam uspeo da vam dočaram sliku, direktora predatora. Okrenutog rezultatima. Sa platom od par hiljada evra, koju svakog meseca treba da opravda svojim „strogim ali pravičnim“ odnosom prema robovima. Nije greška u kucanju. U svetu se smatra da ljudi koji zarađuju manje od 2 $ dnevno su savremeni robovi. Veliki broj radnika u Srbiji je veoma blizu toga, a siguran sam da se neki ne s ponosom nego sa sramom mogu nazvati savremeni robovi.

Ako će im biti lakše, u savremenom svetu nisu sami. Pade mi na pamet jedna poučna priča. Radi se Džimu, pomoćnom fudbalskom treneru u St. John's University u Njujorku. U to vreme njihov univerzitet je pregovarao sa kompanijom Nike, oko ugovora vrednog 3,5 miliona $. Prema ugovoru svi sportisti i treneri su morali nositi isključivo brendirane Nike proizvode. On je javno izjavio da ne želi da bude pokretna reklama za kompaniju sa čijom politikom izrabljivanja radnika (savremenih robova) se ne slaže. Na jednom od najvećih katoličkih univerziteta dobio je ultimatum: Nosi Nike i prestani sa prigovaranjem ili daj ostavku. U junu 1998., bio je primoran da da ostavku. Ali želeo je da bude siguran da je pravilno postupio i podneo je molbu kompaniji Nike, da radi mesec dana u nekoj od njihovih fabrika. Ima li boljeg načina da se čovek uveri u ispravnost svojih stavova?  U Nike su mu rekli da ne zna da govori lokalni jezik i da pored toga nije moguće raditi na mesec dana.  Džim je rekao da ukoliko mesec dana nije dovoljno, spreman je da radi 6 meseci ili čak i godinu. Koliko god je potrebno, samo da se uveri da li je bio u pravu kada je tvrdio da je to robovski posao. Rekao je da kako govori španski, Nike ga može poslati u neku od fabrika koje se nalaze u Latinskoj Americi. Kako su u Nike tvrdili da će on samo učiniti zlo jer će oduzeti posao nekome kome je posao potrebniji, Džim je uspeo da pronađe i organizaciju koja je obezbedila sredstva za radnika umesto koga će Džim raditi. Sve to nije bilo dovoljno da dobije posao. Ali u Džimu se probudio američki inat. I tako je 2000. otišao u

Tangerang, Indonezija, kako bi živeo sa Nike radnicima. Uslov je bio da živi sa 1.25 $/dan. Rezultati su bili munjeviti. Za mesec dana izgubio je preko 11 kilograma. Tokom tog perioda, živeo je u potpuno istim uslovima sa svim ostalim radnicima. Male betonske kuće, bez nameštaja i bez ventilacije u klimi koja je tropska. Spavao je na tankom prostirci koja je bila na betonskom podu, preko koje je bio karton kao izolacija. Kanalizacija se izlivala sa obe strane ulice. Siguran sam da se i danas seća velikih bubašvaba i gigantskih pacova, koji su bili redovni posetioci. Svakodnevno se sećao reči kolega iz USA: „U Indoneziji sa 1.25 $ na dan, možeš da živiš kao kralj!“ Kako većina nas nikada nije bila u Indoneziji, evo relevantne informacije. Za 1.25 $ možete dobiti 2 male porcije pirinča sa povrćem i nekoliko banana. Ukoliko bi hteo da kupi supu ili pastu za zube, morao bi da uštedi na pirinču. Jednom mu se desilo da je zaprljao odeću koju je morao oprati sapunom, koji je koristio i za ličnu higijenu. Materijal je proždirao sapun, a Džim je doživeo totalno razočarenje shvativši da drugi sapun neće moći da kupi. Posmatrao je ljude oko sebe i sebi postavio pitanje: „Da li je to život sa kojim ćemo se mi veoma brzo suočiti. Imaćemo 20 ili 30 i nešto, radite od ponedeljka do subote. Zaduženi ste, i bez mogućnosti da kupite novi televizor. Odeću niste kupili već nekoliko godina.“ Kada bi se vratio kući sa posla, u kasnim večernjim satima, morao je da „na ruke“ pere svoj veš. Odeća se svakodnevno mora prati jer je prljavština na sve strane. Ipak, kao muškarcu, bilo mu je lakše u odnosu na žene koje su sa njim radile. U situacijama koje se u reklamama zovu „oni dani“ Džimove koleginice su imale samo dve kratke pauze tokom radnog dana, kako bi oprale krv, koja nije tirkizno plava kao u reklamama za uloške, već realna i veoma jasno prolazi kroz prljavu odeću. Da se razumemo, ne radi se samo o radnicima u Nike fabrikama koji rade u ovakvim uslovima.  Potpuno je isto i u kompanijama Adidas, Reebok, The Gap, Old Navy, Tommy Hilfiger, Polo/Ralph Lauren, Lotto, Vila, Levi's... U svim spomenutim kompanija radnici zarađuju mizerne plate, žive u mizernim uslovima i sanjaju da će jednog dana dobiti veću platu. Ali ta plata se ne povećava jer su uslovi borbe na tržištu sve žešći, plus, kada su se zapošljavali, znali su šta potpisuju. A o tome da su oni u daleko boljem položaju, nego njihove komšije koje ne rade, i da ne govorimo. Ali velike korporacije su bezosećajne. U Nike znaju cenu koštanja jedne pertle u petu decimalu, i neprekidno pritiskaju kako bi se cena izrade te pertle smanjila. Na kraju, proizvođači su prinuđeni da rade uz veoma mali profit. I tako imamo situaciju da ljudi u 21. Veku rade od 6 do 7 dana nedeljno, za kompaniju koja vredi milijarde, a u isto vreme su prinuđeni da žive na 2 obroka posoljenog pirinča dnevno. Najapsurdnije dolazi na kraju. Kada bi Nike duplirala nadnice koje daje svojim radnicima u Indoneziji, to bi je koštalo svega 7 % od njenog budžeta predviđenog za marketing, koji se procenjuje na 1,63 milijarde $. Inače od prilike 18% Nike radnika je u Indoneziji. Zbog čega sam uzeo primer Nike? Zato što su oni daleko jači nego bilo ko od njihovih konkurenata. Oni su neko ko postavlja standard. I kada bi Nike poštovao svoje radnike, na način koji zaslužuje čovek u 21. veku, i drugi bi morali da slede njihov primer. Ali sve dok živimo u društvu koje “samo sebe izjeda” ovo je nemoguće. Sve dok radnici daju polovinu svoje plate, da im dete ne vuče komplekse što ne može da kupi Nike patike, hraniće istog predatora koji i njih svodi na “savremene robove”. Samo što oni zarađuju 4 ili 5 $ dnevno što je ipak daleko bolje od njihove sabraće u Indoneziji. A da su nam Indonežni stvarno sabraća pokazuje i The New York Times koji je izvestio da Indonezija spada u najkorumpiranije zemlje na svetu.

E sada da se vratim na početak teksta. Zbog čega su direktori predatori sigurni vodiči u propast srpske privrede? Zato što njihovo organizovanje rada, fokusiranog samo na rezultat, dovodi zaposlene u bezizlaznu situaciju. Za svoja primanja, svakog dana sve manje mogu da kupe. Rade sve rutiniranije zadatke, shvatajući da su svakim danom sve zamenljiviji. Komunikacija sa direktorima je iskuljučivo naredbodavna i kontrolna. To stvara pritisak koji je neizdrživ. Više im niko i ne govori da će iduće godine biti bolje. Znaju i sami da će biti još gore nego danas. Zato što to znam, zato neprekidno idem od jednog do drugog direktora i upoznajem ih sa koučingom. Kako da rukovode i motivišu svoje zaposlene metodama koje imaju ljudsko lice. Jer znam da će i godinama koje su pred nama direktori morati da pređu na koučing kako bi sačuvali pozicije ali i firme u kojima rade. Predatorski kapitalizam je ovom svetskom krizom pokazao koliko je samouništavajući u svojoj gramzivost. Zato želim da vama koji očigledno investirate u čitanje, skrenem pažnju da čitate kako možete da rukovodite primenom koučinga. Za ostale koji uživaju u predatorskom kapitalizmu nema bolje literature od Jack Welch-a. On će vam najbolje objasniti kako je Dženeral ilektrik, od proizvodne postala kompanija koja pruža finansijske usluge. Znam, da će ga neki i dalje smatrati najuspešnijim menadžerom 20. veka, ali za mene on će uvek biti neko ko je osmislio sistem finansijskog mešetarenja i svođenja zaposlenih na savremene robove.